9

Пролеће 1898. Године.
Дошао сам до открића које ће значити почетак нове ере у науци и животу људи. Једном речју - ДОЛАЗИ ЕРА РОБОТА.
Помоћу радио таласа управљаћу бродом који ће без посаде запловити Атлантиком. На исти начин могуће је управљати свим покретним објектима на земљи, у води и у ваздуху. О томе припремам рад за један научни часопис. Демонстрација изума у јуну у њујоршкој луци.

Моји пријатељу су ме приволели да прикажем изуме са роботима. Демонстрација треба да се избрши у великој дворани у Медисаон сквер гардену у септембру у оквиру прве годишњице Електротехничке изложбе.Замара ме јавнос и нисам расположен да се око тога ангажујем, али господин О Нил је личност мазговске упорности.
Савладао је мој отпор. Најпре ме је убеђивао да су моји роботи моје до сада најфантастичније откриће, којима се отварају врата у потпуну аутоматизацују свих послова и постављање људи у позицују господара.
Саградио сам велику посуду са водом у средини позорнице и у њу ставио мали брод дуг неколико стопа. Из средине брода издиже се танка метална шипка која служи као антена, ваздушна веза за хватање бежичних таласа. Близу кљуна налазе се две мале металне цеви са малим електричним сијалицама. У трупу брода сместио сам пријемне апарате и механизме за моторни погон,
који ће извршавати команде које будем давао броду помоћу бежичних таласа. Један други мотор служи за кретање сервомеханизма (механичког мозга), који тумачи наредбе и претвара их у механичке покрете: кретање, промену правца, заустављање, паљење једне или друге сијалице. На тај начин брод може да врши најсложеније радње. Сви посетиоци изложбе моћи ће да дају наређења броду.
Моје место биће на другом крају позорнице.
Знам на шта ће се усмерити шажња јавности с обзираом на америчко шпански рат и потапање великог америчког брода >>Мајн<< у пристаништу Хаване. Свет је огорчен, у мом изуму видеће могућност да се тим Шпанцима узврати ударац једним бзњујућим изумом.
О томе сам јуче разговарао са Валдемаром Кемпфертом, научним уредником >>Њујорк тајмса<<, који ми је ракао:
-Видим да можете да напуните још већи брод динамитом и да простим притискомна дугме упутите у жељеном правцу а потом изазовете експлозију динамита, да помоћу вежичних справа баците у ваздух и највећи бојни брод са велике раздаљине.
--Да, све то могу - рекао сам - али ја не бих желео, ја то апсолутно не бих одобрио , да се мој изум користи у сврху рата и разарања. Ја јесам велики амерички патриота, али - не, тако нешто! Док сам радио на овом изуму, видео сам у њему првог робота из расе механичких људи који ће обављати тешке послове уместо људи. Схватате ли?
-Али, Америка трпи тешке губитке од својих непријатеља - рече Кемпферт.
-Видим, и то ме погађа. Проналазите ми веома слабу тачку , али - не! Не за разарање!
-Неки ваши изуми се већ користе у те сврхе. Раде то и не питајући вес за дозволу.
Та констатација погодила ме је као нож у срце. Стајао сам насред лабораторије и на тренутак изгубио свест, али нисам пао, наслонио сам се на стуб. Кемпферт је приметио да ми се нешто десило и притрчао ми:
-Вама није добро?
-Прошло је... Молим вас, немојте више о томе.



Изложба у медисон сквер гардену је отворена. Делује велелепно. Два телеаутоматска брода и робот буквално су заробљени мноштвом света. Сатима људи чекају да се појавим на изложби и да позовем публику да се појавим на излоћби и да позовем публику да постављају питања аутомату. Опчињени су способношћу моје машине да >>мисли<< и одговара на њихова питања.
Један посетилац, да би га збунио, упитао је:
-Да ли је Гете написао >>Хамлета<Аутомат је дао одречано одговор.
-Да ли је Хомер испевао >>Одисеју<-Аутомат је дао потврдан одговор.
Публика је била запањена. Неки су гунђали:
-Људи, ово је нака подвала! Ово је мађија! Ово се не може ни замислити. Коме он прича да та скаламерија има мозак!
Нису схватили да заправо ја одговарам на њихова питања. Али нису хтели да прихвате то моје ојашњење, видећи у њему нову смицалицу, или покушај да ублажим њихову констерацацију. Ни најдетаљније образложење није успевало да са њихових лица одагна израз неповерења.
Бродови, један на води а други под водом, за њих су фанатомска бића и ја им их нисам могао објаснити као техничку вештину засновану на електричком оклопљеним пријемним колима.
Неко из масе ме упита:
-Мистер Тесла, да ли овим наговештавате најезду ваше >>расе робота<-Баш на то мислим. Али не на оне роботе који ћ ереатовати и проливати крв, него на оне који ће помагати човеку и доприносити његовој срећи и благостању.
-Мислите да ће нам у том смислу помоћи та незграпна чудовшта из стрипова?
-Моји роботи неће имати ништа заједничко са роботима из стрипова о којим читате.
Неповељиви грађанин рече:
-Плашим се да ће тек с њима доћи време страшних ратова и разарања.
-Ту зебњу имам и ја. Таква предвиђања су могућа уколико се моја замисао злоупотреби.
-Знате добро да ћете бити немоћни.
-Знам, и страхујем... Али наука мора да се развија.
-Измислите, мистер Тесла, нешто што ће онемогућити такву злоупотребу и апсолутно онемогућити ратовае.
Тај жустри пацифиста под сламним шеширом и брковима који су ме подсећали на Твена, говорио је у име свих окупљани око мене. Свима су биле очи испуњене зебњом шта све то наука може да почини од њихових живота, какву несрећу или патњу може да им донесе.
-Господине, радим на таквом изуму! И журићу да га што пре остварим.
-Макар то било последње што ћете измислити?
-Да, макар било последње!... Можда ћу већ у септембру моћи о томе нешто да вам кажем.
Мислим да су ми поверовали. та њихова вера довољна ми је да обећање које сам им дао испуним по цену највеће личне жртве.